Akvarijumi za ribice kroz istoriju

Istorija akvarijuma za ribice

Uzgajališta ribica potiču od davnina, još iz rimskog perioda . Pre oko dve hiljade godina u Kini su počeli da se gaje šarani ( Carassius ) kako bi se postigla atraktivnija boja, dužina peraja i kasnije selekcijom veći broj delova repa pod budnim okom cara. U isto vreme, Rimljani su gradili slatkovodna jezerca za tovljenje konzumne ribe. Mnogo pre nego što su Egipćani držali ribu u barama i čak reprodukovali krokodile iz verskih razloga. Japanci su se, sa svoje strane, fokusirali na Ciprinus carpio do razvijanja onoga što danas znamo kao "koi šarani" koje su čuvali u velikim loncima od gline. Bilo u ukrasne ili prehrambene svrhe, ono što danas znamo u svom korenu ima iste principe koji su imali ljudi iz nekih pradavnih vremena od kojih se danas mnogo razlikujemo.

Kako je u moderno doba posle 2. Svetskog rata relativno brzo dolazilo do napretka u transoprtu i komunikaciji, tako su veštine kod uzgajanja riba, tradicionalno vezane za Aziju brzo proširene na zapadnu civilizaciju. I pored svih pogodnosti I dostupnosti informacija, Azijati I dalje prednjače u mnogim pogledima, što sam lično mogao da se uverim obilazeći javne akvarijume i kultivisane prašume u Singapuru tokom posete 2014.

Carassius auratus (zlatna ribica)

Sve je počelo još u 18. veku u kontekstu u kojem je aristokratija posedovala nesrazmernu ekonomsku i političku moć. Razmetanje i luksuz bili su podrazumevana pojava među bogatima, a ogromne bašte koje su posedovali bile su jedan od načina pokazivanja moći i naravno mesto za prekomerno uživanje. Svuda su cvetale bare u kojima je plivala domaća riba : Carassius auratus.

Akvarijumi i pozitivna sujeta za napredak

Bilo je to sjajno vreme za neke nauke poput botanike i zoologije (još uvek u povojima, naravno) i može se reći da je njihovo znanje prešlo u viši sloj društva. Zbog toga je prvi impuls za uvođenje ribe u domaće okruženje (i to unutar kuće, prvi korak ka akvarijumima kakve danas znamo ) dato interesovanjem za život nekih aristokrata ojačano željom da se pokaže nešto novo među njihovim "drskim" kolegama. Zanimljivo da je ova kompeticija sastavni deo ljudske prirode, jer je i danas uobičajena pojava među naprednim hobistima, koji imaju želju da se dokažu u odnosu na druge. Da je to tako svedoči veliki broj takmičenja koja se organizuju za najlepši akvarijum u raznim kategorijama. Bilo je to dakle vreme kada su se pojavili prvi akvarijumi za ribice.

Konstrukcije akvarijuma

Nekoliko pokušaja prošlo je kroz drvene konstrukcije natopljene katranom i rustičnim staklom za koje bismo iz današnjeg ugla rekli da "kvari vid". U procesu osvajanja najbolje tehnologije za posudu kroz koju se može gledati, korišćena je metalna konstrukcija, u koju se uglavljivalo starinsko staklo i zaptivalo kitovima koji su bili dostupni u to vreme. Kome ne bi procureo takav akvarijum, mogao se zvati velikim konstruktorom. Da bi se sakrili očigledni estetski nedostaci i ulepšao novodobijeni predmet, ramovi su bili ukrašeni duborezom u bakru.

Pojava kugle za ribice

Nije trebalo dugo da se pojavi akvarijum za ribice od duvanog stakla. Od prve kugle za ribice pa do dana današnjeg, ovaj popularan oblik staklene posude nije prestajao da živi, uz sva unapređenja u smislu prozirnosti, kvaliteta stakla, do opreme koja može podržati takav nepovoljan oblik. Mnogi kugle smatraju užasnim instrumentom mučenja za ribe koji je preživeo do danas. S obzirom da stvari nisu nikad crne ili bele, nego obično ispadnu sive, ovoj temi sam posvetio poseban TEKST koji je u osnovi pomirljivog, ali nadam se razumnog i iskustvom potrepljenog karaktera za 2 suprotsavljene struje, one koji bi da gledaju na to ili crno ili belo. Od "pamtiveka" koristimo ove staklene sfere da bismo kod kuće imali jednu ili dve ribice bez ikakve druge opreme osim nekog kamena i šljunka. Podrazumevalo se da se voda morala menjati kad je izgledala mutno ili još gore, kada ribice unutra kreću da dahću mučeći se na njenoj površini. Takođe je bilo prihvatljivo da se s vremena na vreme mora zameniti riba. Moj "sivi" stav po ovom pitanju polazi od toga da danas postoje kugle sa opremom, od koje je filter naravno najznačajniji, a postojanje fabrički uklopljenog svetla ovaj pomak, "svet kugli" čini daleko prihvatljivijim, što se I pokazalo u praksi, o čemu i govori pomenuti tekst.

Vratimo se temi

Početkom devetnaestog veka, pojavljuju se prve proizvodnje. Rustični sistemi postaju moderni, sastoje se od akvarijuma sa metalnim okvirima i jednog ili više stakala, koja se postavljaju blizu prozora kao izvor svetlosti, jer shvatićete struje tada nije bilo.. Zanimljivo i pošteno rečeno, tehnički su to bili akvaterarijumi ili paludarijumi sa močvarnim biljkama koji su nastali u pokušaju da se zimi zadrži deo letnjeg ribnjaka. Tamo gde je klima zimi bila nepovoljna zimi, valjalo je ribe iz dvorišnih bara prebaciti unutra. Već svesni potrebe za kiseonikom, uvode se prve vodene biljke koje su, između ostalih, Egeria densa, Ceratophillum i Vallisneria. Ubrzo se zaključuje da populacija ribe mora biti minimalna, a voda se menja konstantno. Zabava počinje! Pojavljuje se prvi "kompresor za vazduh". Čudno je bilo da je vazduh trebalo pumpati u vodu u vreme kada električna energija još nije postojala!

Koje su se ribe držale u to vreme?

Veoma česta i razmetljiva postavka bili su akvarijumi sa Gasterosteus-ima, a potom i gaovčicama (rhodeus sericeus), slike ispod

Dakle, imamo posudu sa vazduhom ispred prozora, ali od filtracije ništa. Očigledno je pojava prvog "filtera" u obliku živog organizma bila sasvim slučajna. Radoznalost nas je navela da, između hiljadu drugih stvari, stavimo slatkovodne školjke Unio , Anodonta. Ispostavilo se da je to prvoklasni filter (i jedini) koji se morao hraniti zelenom vodom, koja nastaje namnožavanjem zelene alge Euglene.

Krajem devetnaestog veka pojavljuje se struja, raj za akvarijume !

Kada se tome doda da su u međuvremenu počele da stižu prve egzotične vrste nakon putovanja parnim brodom, koje je trajalo po dva meseca, napredak akvarijuma je postao nezaustavljiv. Možemo samo misliti koliko je tada plaćeno za primerak prve egzotične ribe: Macropodus opercularis (Rajska riba). Ova lepotica je tadašnje zaljubljenike ostavila spuštene vilice.

Lampa za grejanje akvarijuma

Naravno, i šta se dešava kada temperature prekomerno padnu u kućama severne Evrope i tropske ribice koje su mogle biti nabavljene ne mogu da prežive toliki pad temperature. Za grejanje su korišćene lampe, rizične za to vreme, naravno govorimo o vremenu bez utičnica kakve danas poznajemo sa dosta havarija vezanih za početke korišćenja električne energije.

Ostala oprema za akvarijume

Kako več dolazimo do dvadesetog veka, uređaji koji su pomagali naprednijim akvarijumskim sistemima krenuli su da se ređaju, Pojavljuje se elektromotor, a sa njim i prvi vazdušni kompresori. Kompresor Elektromotor koji pokreće zamajac čija klipnjača aktivira klip.. šta je sa ribom? Pa, nakon uspeha Rajske ribice – Makropodusa, popularnost dobijaja I ribica borac Betta takođe dvodihalica, a potom I Barbusi, Kardinal (Tanichtis albonubes, Tanriba belopruga) I već poduži spisak riba, kada se vreme transporta smanjivalo pojavom motora na gorivo i otvaranja Sueckog kanala. Oprema nastavlja da napreduje, konstruisani su, levak filter koje je pokretao vazduh, potom bimetalni termostat kao osnov za grejače za akvarijum kakvi se I danas koriste, a koji pali I gasi grejač onda kada postigne zadatu temperature. Naravno, nisu bili vodootporni kao većina (ili već svi?) grejači danas, pa je vrh morao biti iznad vode, iako je I tada bimetal bio uronjen u staklo. Peščani filteri, unutrašnji filteri, centrifugalne pumpe, na sve to silicon koji može da drži stakla I bez metalnih ramova koji su držali spoj staklo-kit za staklo... wet/dry sistemi filtracije, bio kugle, fluoroscentne sijalice I to još namenski pravljene za akvarijume... Duboko već zalazimo u drugu polovinu 20.veka, a tu je već sve jednostavnije, postavljeni su temelji za apsolutno moguće uživanje bez preteranih problema sa akvarijumima.

Na kraju ovog teksta,

ostaje da zaključim da entuzijazam za akvarijume akvarijumske ribice koji traje praktično više hiljada godina ostaje isti kod svakog kome sve ovo uđe u krv, bez obzira na trenutak u istoriji koji god se izabere.